Ова врста керамичких зубних надокнада омогућава пацијентима да на неинвазиван начин, без брушења или уз минимално брушење, промене изглед својих зуба, па је процес израде изузетно комфоран за пацијенте.
У случајевима где је потребно, уз примену анестезије, бруси се само спољашња површина зуба, а не цео зуб као код стандардних круница. Уклањање од 0.5-1.5мм зуба довољно је да се постигне промена у облику, величини или боји зуба. У истој посети узму се отисци зуба и вилица, и предају техничару да у својој лабораторији изради фасете. Након два дана фасете су готове. Након пробе, уколико је потребно, врши се њихова корекција, па се готове фасете цементирају на зубе.
◆
Керамика од које се фасете праве пружа пацијенту, стоматологу и зубном техничару пуно могућности и велику слободу у креирању новог осмеха. Игра са бојама и нијансама је важна, како би се постигао жељени изглед зуба. Облик и величина зуба треба да су у складу са обликом лица пацијента и физиономијом, да се уклапају у целокупну естетику. С обзиром на то да је реч о савременој, ојачаној керамици, фасете имају одлична механичка својства. Свакако, пацијенти морају увек имати на уму да на зубима имају навлаке и да је потребно водити рачуна, посебно приликом јела. Одгризање чврсте хране, попут јабука, требало би избегавати, и претходно исећи на комаде. Предострожност захтева и грицкање коштуњавог воћа и намирница сличне тврдоће.
За крунице кажемо да су фиксне протетске надокнаде. Подсећају на капице које имају облик и боју зуба, а које се причвршћују за зуб цементирањем, надокнађујући на тај начин део који недостаје. Према материјалу од кога се израђују, крунице могу бити керамичке и металокерамичке.
Метално-керамичке крунице
Метало-керамичке крунице имају чврсту основу од метала коју прекрива керамика.
Због свог састава оне одлично испуњавају високе механичке захтеве, што је посебно важно за бочну регију зуба где се стварају најјаче силе приликом жвакања. Одличну естетику ових надокнада омогућава спољашњи слој керамике који имитира облик и боју природног зуба.
Керамичке (безметалне) крунице
Керамичке крунице су протетске надокнаде које попут капица прекривају зубе, и израђују се искључиво од керамике.
Две најчешће врсте керамике од које се крунице данас праве су литијум – дисиликатна и цирконијум керамика. Свака има своје предности и мане, па је одлука о врсти керамичке крунице која ће се радити индивидуална и зависи од много фактора. Поред жеље пацијента, за дефинитивни план терапије неопходни су детаљан клинички преглед, снимци зуба и искуство стоматолога.
Поред одличне естетике и функције, безметалне крунице имају предност у односу на метало-керамичке због своје биокомпатибилности. То значи да су прихватљивије за људски организам. Неке од индикација за примену ове врсте круница су већи дефекти зуба, ротирани зуби, зуби са промењеном бојом или они који су у неправилном положају, посебно у естетској зони, тј. регији предњих зуба.
◆
Због својих особина и мале плак пријемчивости посебно се препоручују као боља алтернатива метало-керамици код пацијената који имају проблема са упалом десни и пародонтопатијом.
Мостови су протетске надокнаде које чине три или више међусобно повезане крунице.
Као и крунице, мостови могу бити керамички и метало – керамички. Колико ће круница чинити један мост зависи од броја зуба који недостаје, као и од броја преосталих зуба код пацијента, тзв. зуба носача.
Зуб који је носач будућег моста мора бити чврст, пародонтално здрав, довољно дугог корена да би био искористив и способан да поднесе јаке силе које се стварају приликом жвакања. Ову процену стоматолог врши на основу клиничког прегледа и радиографских снимака зуба. Након детаљне дијагнозе и плана терапије, приступа се изради будућег моста. Пацијент добија анестезију како би брушење зуба носача и њихова припрема за мост били потпуно безболни. Затим се узимају отисци зуба и вилица, и предају техничару како би приступио изради моста. О облику и боји будућих зуба одлучују заједно пацијент, стоматолог и техничар.
Жеља пацијента и замисао како би будући зуби требало да изгледају је најважнија, јер представља главну полазницу при креирању будућег осмеха. Наше искуство и сугестије у вези са дефинитивним изгледом зуба могу помоћи пацијенту да из другачијег угла сагледа целокупну ситуацију. Готов мост се затим дефинитивно цементира и пацијент коначно добија нови – стари осмех.
Код недостатка већег броја зуба, поред уградње имплантата, једино преостало решење представљају парцијалне протезе.
Парцијалне плочасте протезе
Плочасте парцијалне протезе у нашој ординацији се трудимо да не радимо често, јер материјал и начин њихове израде представљају краткотрајно решење за пацијенте. Овакве протезе се израђују од акрилата и за зубе носаче протезе се ослањају преко кукица, које се праве од лако савитљиве жице, па су подложне деформацији.
Оваква протеза брзо губи на својој стабилности и постаје покретна у устима пацијента посебно у току говора и жвакања, стварајући несигурност и нелагоду пацијенту. Мобилност протезе и различити неправилни положаји које заузима приликом орофацијалних функција често доводе до тога да протеза не може да поднесе јаке силе које се развијају у устима. У комбинацији са врстом материјала од кога се израђују то може довести до честих пуцања протезе. Ипак, њихова приступачна цена је за пацијенте са слабијом платежном моћи некада једино доступно решење, па представља компромис у терапији крезубости, бар као привремено решење.
Скелетиране парцијалне протезе
Скелетиране протезе су максимално редуковане мобилне протетске надокнаде.
То значи да начин њихове израде и материјал од кога се праве омогућавају да оне прекривају најмању неопходну површину вилица, па су тако и најпријатније за пацијенте. Ово се посебно односи на горњу скелетирану протезу, која због анатомије вилице прелази преко непца. Како је редуковане површине (за разлику од нпр. тоталне протезе), период адаптације пацијента на нове зубе и протезу је бржи и лакши.
Када кажемо мобилне протетске надокнаде, мислимо на зубне надокнаде тј. протезе које се скидају и стављају. Ипак, скелетиране протезе су изузетно стабилне и за разлику од парцијалних плочастих протеза, имају један, јасно дефинисан положај на вилици и зубима. То нам омогућава материјал од кога се израђују.
Оне имају метално језгро, које се лије из једног дела у зуботехничкој лабраторији. Једноставније речено, чврста метална подлога, и чврсте, прецизно урађене кукице или неки други везни елемент који савршено належу на сваки зуб појединачно, омогућавају стабилност и јединствен положај који протеза заузима у устима пацијента. Ову конструкцију прекрива акрилат и акрилатни зуби, који чине да се у потпуности имитира изглед зубних гребенова, десни и зуба, и постигне одличан естетски ефекат.
Недостатак свих зуба могуће је решити тоталном протезом. Ипак, ове протетске надокнаде представљају најнекомфорнији облик надокнаде изгубљених зуба. Израђују се од акрилата и прекривају велику површину вилица, како би се постигла њихова стабилност у устима.
Због константног спуштања нивоа кости вилица услед изостанка зуба, оне након одређеног времена губе на стабилности и захтевају тзв. подлагање протезе којим се враћа првобитна стабилност.
Горња тотална протеза посебно је непријатна и захтева период адаптације за пацијента, јер прелази преко целог непца. Осећај присуства страног тела у устима и изостанак чула укуса само су неки од пратећих непријатности, које са временом више или мање ишчезну.
Најчешћи проблем у доњој вилици је постизање довољно добре стабилности протезе. Анатомија доње вилице и њених алвеоларних гребенова утиче да она често лежи лабаво у устима и ствара несигурност приликом јела, гутања и говора.
Ипак, искуства пацијената су различита и зависе од много фактора. Поред објективних, важна је и жеља пацијента за прихватањем нове протезе и зуба.
Савремена варијанта тоталне протезе подразумева њену фиксацију зубним имплантатима чиме се постиже апсолутна стабилност протезе која сада има јединствен положај, без могућности померања. Имплантати омогућују да се површина протезе смањи, нарочито у горњој вилици. Она не прелази преко непца, и пружа се само онолико колико је потребно да надомести све зубе и десни. Овако максимално редукована протеза комфорна је за пацијента, а период адаптације је краћи. Такође, пацијент се осећа сигурно и нема страх да ће у неком тренутку протеза лабавије стајати или током функције испасти.
Савремено доба које са собом доноси брз и стресан стил живота оставља последице на човека, његово тело и психу.
◆
Орофацијални систем, тј. уста, вилице и зуби, повезани су са централним нервним системом на много начина. Када је особа дужи временски период напета и под већим стресом, промене на зубима и симптоми у орофацијалној регији могу бити један од првих показатеља. У пракси се често сусрећемо са посебним оштећењима на зубима које је пацијент сам себи произвео, наравно, несвесно. Реч је о бруксизму. Иако недовољно разлучен, данас се зна да бруксизам, стискање, шкрипање или шкргутање зубима представља све чешћу бољку савременог човека која доводи до веће или мање абразије (трошења) зуба.
◆
Поједностављено, пацијент шкрипањем или шкргутањем, некада и само стискањем зуба и вилица, сам једе своје зубе, стварајући овим несвесним радњама јаке хоризонталне (штетне за зубе) силе. Резултат је постепени губитак глеђи зуба и експонираност дентина зуба. Због изостанка глеђи овакви зуби су незаштићени од надражаја из спољашње средине, па су подложни квару, често осетљиви и болни. Код дужег присуства бруксизма, може доћи до експонираности зубног живца, проблема за темпоромандибуларним зглобом и главобољом.
С обзиром на то да је узрок бруксизма комплексан, терапија је мултидисциплинарна.
На првом месту саветује се елиминација или смањење стреса, што је често тешко оствариво. Консултације са неуропсихијатром код тежих облика су свакако од помоћи.
Промена стила живота, избацивање лоших навика и повећана физичка активност свеукупно смањују напетост код пацијента, што се одражава и на интензитет бруксизма.
Заштита зуба и спречавање њиховог даљег пропадања су неопходна мера која се постиже израдом заштитних фолија. Једноставним узимањем отиска, обично само у горњој вилици, зубни техничар прави индивидуалну бруксистичку фолију. Пацијент фолију носи ноћу, када је бруксизам најизраженији, али и у ситуацијама за које је свестан да доводе до парафункција. На овај начин амортизује се стискање и шкрипање, а зуби се штите од даљег нефизиолошког трошења.